Marissa Nadler je verovatno jedna od najupečatljivijih figura novog američkog folka – kantautorka nesvakidašnjeg talenta, usamljenica koja plete predivne snove od ljubavi i smrti, sirena pastelnih dubina i najdublje čežnje. Posle četiri izvanredna albuma, ove godine se pojavilo još jedno, „poluzvanično“ izdanje u vidu albuma sa obradama („Covers“), a ove godine se sa velikim nestrpljenjem očekuje i njen nastup na čuvenom „All tomorrow’s parties“ festivalu. U intervjuu, koji smo uradili putem elektronske pošte, Marissa nam govori o „sablasnoj usamljenosti“, duhovima, Pablu Nerudi, saradnji sa Xasthur-om, ofelijanskim junakinjama svojih pesama i nomadskoj rastrzanosti koja izbija iz „Little Hells“...
Znam da te evropska muzička štampa (a naročito britanska) često poredi sa raznoraznim psychedelic folk ikonama iz kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, od Sandy Danny do opskurnijih figura poput Mandy Morton. Opet, kad sam čuo „Ballads of living and dying” prva stvar koja mi je pala na pamet bili su Mazzy Star – ne toliko zbog konkretnih muzičkih uticaja koliko zbog tog osećanja „neodređene čežnje”, te „sablasne usamljenosti” koja izgleda da ima korene u američkoj folk/country tradiciji i koja deluje kao „autentično” američko osećanje. Na tvom poslednjem izdanju nalaze se, pored ostalih i obrade Townes-a Van Zandt-a, Graham-a Parsons-a i Patsy Cline. Da li možeš da nam kažeš nešto više o tvom odnosu prema ovom nasleđu? Da li je „sablasna usamljenost” autentično američko osećanje?
Mislim da je „sablasna usamljenost“ autentično ljudsko osećanje. Možda sam, pošto živim u Americi, više bila izložena uticajima američke muzike i starinskog country-a, u kojima tematika pretežno romantizuje patnju. Postoje mnoge druge zemlje i mnogi drugi muzički stilovi, kao na primer portugalski fado, koji funkcionišu oko tuge kao centralne teme. Samo sam spojila ono što sam, kao slušalac, upila tokom godina i stvorila sopstveni stil.
Namerno sam preskočio Shel-a Silverstein-a u prvom pitanju zato što ga, u izvesnom smislu, vidim kao deo jedne potpuno drugačije kategorije (i to ne samo zato što je bilo crtač!). Iako definitivno nije bio nepoznat (njegove knjige su bilo jako popularne čak i ovde u Srbiji) postoji neka „marginalna“ aura oko njega – postoji ta tragična krhkost, „detinja anksioznost“ u njegovoj umetnosti. Takođe, načuo sam da si veliki poštovalac Henry-a Darger-a i Adolf-a Wolfie-a. Šta je tvoja definicija takozvane „marginalne umetnosti“? Da li slikari/crtači češće postaju deo ove kategorije, i ako je tako, zašto?
Mislim da autsajderska umetnost generalno nastaje iz potrebe za stvaranjem i da teži da zaboravi komercijalnu stranu dela. I Darger i Wolfie su primeri napaćenih ljudi kod kojih je potreba za stvaranjem bila metod uz pomoću kog su stvorili svet u kom će moći da postoje i izleče svoju usamljenost. Pretpostavljam da Silverstein ne spada u ono što smatram marginalnim umetnikom, pogotovo zbog veze koju je imao sa stvarnim svetom. Njegove knjige su se prodavale za njegovog života i ljudi su ih voleli, što me navodi na pomisao da nije stvarao u vakuumu poput nekih drugih brut art umetnika.
Imao sam utisak da atmosfera na „Little hells“ ima izvestan... kako da kažem „ciganski“, „putujući“ „lutalački“ karakter... u poređenju sa tvojim prethodnim albumima koji su delovali više „zaglavljeni u mestu“ ili tačnije „zaglavljeni na nekom usamljenom mestu“ – i pretpostavljam da to nije samo stvar „bogatijih aranžmana“ ili „šarenijeg zvuka“. Stalno mi je u glavi bila sledeća slika: kao da je ta „neodređena čežnja“ konačno poprimila nekakav oblik – oblik beskrajnog puta. Da li možeš nešto više da nam kažeš o osećanju koje stoji iza „Little hells“?
Vrlo pronicljivo zapažanje. Kao što znamo, umetnost odražava život. Veći deo života koji je doveo do snimanja mojih prvih albuma provela sam na jednom mestu. Bila sam skrivena u sobi i pisala sam pesme i muziku koje su više bile bajkovitog karaktera, kako bi se povezala sa svojom muzom. Kako sam sve više putovala i išla na turneje, moje iskustvo je uticalo i na način na koji pišem muziku. Više nisam morala da se oslanjam na kraljevstvo fantazije kako bih stvorila sliku. Zbog stalnih turneja, mnogo godina sam živela sa osećajem rastrzanosti u sebi. Ta stvarna iskustva sam unela u svoju umetnost. Umesto hronične želje za lutanjem, koja je ispunjavala moje rane radove, spopao me je umor, zato što nisam dovoljno vremena provodila na jednom mestu kako bih pustila korenje. „Little Hells“ je svakako lutalački album, dislociran album.
„Hey tantos muertos“ me je u stvari podsetio na srednju školu – moj profesor likovnog je imao običaj da stalno citira Nerudu. Šta te je privuklo Nerudi? Takođe, zanima me i tvoj ukus po pitanju poezije. Ko su ti omiljeni pesnici?
Volim romantični karakter Nerudine poezije. On je posedovao autentičnu sposobnost da svojim delima uhvati najveće ljudske emocije. Dok sam pisala „Ballads of living and dying“ bila sam još uvek vrlo mlada. Ubedila sam sebe da postoje pesme koje su već rekle ono što pokušavam da kažem. U to vreme, te pesme su izražavale moje emocije bolje nego što sam sama mogla. I tako, uzela sam i pretvorila već postojeću poeziju u muziku. Kako sam odrastala, postajala sam sve sigurnija u sopstvene spisateljske sposobnosti i sposobnost da se izrazim. Takođe, mnogo volim Ann Sexton.
Da li možeš da nam kažeš nešto više o tim (fiktivnim) ženskim likovima iz tvojih pesama? Ko je Rachel? Da li je Silvia u stvari Sylvia Plath? Da li je Mayflower Maybelle inkarnacija Anabell Lee? Da li postoji muškarac iza svake od njihovih priča, ili su od samog početka bile venčane samo za smrt?
Zapravo, većina ovih „fiktivnih“ likova su za mene stvarni ljudi. I Rachel i Silvia predstavljaju kombinacije ljudi koje poznajem, postavljene u neko fiktivno okruženje. „Silvia“ nije o Sylvia-i Plath. „Silvia“ je više o arhetipu žene koji spada u kategoriju mita o Ofeliji. U pesmi, ona bira samoubistvo kao način da se oslobodi života, ostavivši ćerku iza sebe da ispriča priču. „Mayflower May“ je u stvari o meni, a i većina pesama sa Mary, Mayflower, May , Marie predstavljaju različite varijante mog imena.
Šta je toliko fascinatno u vezi sa smrću? Da li vidiš smrt kao neprikosnovenu metaforu usamljenosti?
Smrt vidim kao stvar kroz koju svako prolazi, ali o kojoj niko ništa ne zna. Samim tim, svaku procenu o njenoj veličanstvenosti možemo da prepustimo mašti. Ona je muza koja mi nikad neće dosaditi. Takođe, moram da naglasim da i ljubav predstavlja vrlo važan uticaj u mojoj muzici.
A šta je sa duhovima? Da li su oni neka vrsta „odrasle utehe“ za mrtve „imaginarne prijatelje“ detinjstva, ili su samo još jedna nemogućnost, usamljenost s one strane usamljenosti, nedostižni „drugi“, izgubljeni delići thanatosa u mozaiku erosa? Ili nešto treće?
Kada pišem o duhovima, nikad ne pišem o duhovima tipa „Kasper“. Ne verujem u postojanje duhova. Za mene reč „duh“ predstavlja neku vrstu energetskog traga prošlih iskustava. To može da bude i duh prohujale ljubavi koji prati nekog kroz život. Duh nije nužno mrtva osoba, već sećanje.
Kako je bilo sarađivati sa Xasthur-om? Kako je došlo do te saradnje? Da li vas je spojila melanholija ili ljubav prema metalu? Da li će biti saradnje sa još nekim umetnicima u budućnosti?
Xasthur je bio poštovalac mog rada i kontaktirao me je da mu pevam na albumu. Zadesilo se da sam u to vreme bila u Kaliforniji, tako da sam mogla da radim sa njim. Moram da priznam da baš nisam slušala mnogo black metal muzike. Trenutno je slušam više i sviđa mi se čistota izraza u toj muzici. Sigurna sam da ću nastaviti da sarađujem sa umetnicima koji me zanimaju.
Šta čitaš/slušaš ovih dana?
Nedavno sam pročitala „Gilead“, predivnu knjigu Marylinne Robinson . Spremam se da započnem „Madam Bovari“, na bratovu preporuku.
Puno hvala za intervju. Kad možemo da očekujemo izlazak novog albuma? Da li postoje neki planovi za evropsku turneju? Srbija, možda?
Snimaću novi album u januaru. Nadam se da će izaći u februaru ili martu. Ako čitaoci žele da podrže album mogu da odu na ovaj link i saznaju nešto više o tome:
Novi album Električnog orgazmaTo što vidiš to i jeste izašao je septembra ove godine u saradnji sa MTS-om i Domom omladine. Za teritoriju bivše Jugoslavije ovog decembra će ga objaviti Dallas Records ...
